Након апсолутне победе председника Ердогана против веома јаке коалиције различитих политичких ставова пре отприлике годину дана, сви су очекивали сличан резултат на локалним изборима одржаним 31. марта 2024. Штавише, након што су Републиканска народна партија и градоначелник Истанбулске општине Екрем Имамоглу , који су прогласили апсолутну победу 31. марта 2024. године, добили су интензивне критике у погледу локалне службе у периоду од 5 година након победе на локалним изборима 2019. године, председник Ердоган је поражен на изборима одржаним 31. марта. Сматрало се да је он би удобно победио на изборима. Али испоставило се да су сва очекивања погрешна.
После избора на којима је победио председник Ердоган 2023. године, социолошки и економски проблеми који су постојали у Турској нису се много променили до 31. марта 2024. Проблем избеглица, проблем илегалних имиграната, проблем високе инфлације, проблем високих станарина и брзи одлазак младог становништва из земље настављен је све до локалних избора. Међутим, иако ови проблеми постоје, нико не може у потпуности да објасни шта је био главни фактор због којег је председник Ердоган победио на изборима пре годину дана и изгубио локалне изборе годину дана касније. Ова ситуација открива веровање и поверење грађана Републике Турске у демократију уопште и како они дефинишу демократију.
Док тумаче турску социологију и политику, тезе и коментари засновани на општеприхваћеним претпоставкама фокусирају се на постојање исламистичког схватања политике, посебно када председник Ердоган има искључиву реч у турској политици. Међутим, ови коментари су далеко од реалних. Дакле, с обзиром на то који су актери присутни у турској социологији, а самим тим и политици и у каквом се социолошком класном сукобу ти актери налазе, можемо и исправно тумачити различите резултате два избора у размаку од само 1 године.
Након фокусирања на разумевање аријевске расе и брисања верских елемената из дефиниције националног идентитета у новој дефиницији националног идентитета коју је створила ‘Модерна Република Турска’, која је изграђена распадом Отоманског царства, које је наставило своје постојање са турским -Исламска синтеза, после Првог светског рата, схватање савременог турског идентитета пренето је у социологију и политику. Процес деспотског наметања наставља да утиче на данашњу турску политику. А када се овај ефекат правилно анализира, открива се разумевање демократије између владиних и локалних избора.
Турска влада, која је започела социолошки процес изградње након стварања модерног расистичког турског идентитета, инсистирала је на деспотском и фашистичком трансформативном схватању политике под једнопартијском влашћу (Републиканска народна партија – ЦХП) све до 1950. године. Настављени су напори да се униште сви исламски елементи у модерном расистичком турском идентитету (У ствари, турски политичари, под утицајем схватања супериорне расе нацистичке Немачке и добијања идеолошке подршке од Хитлера, дали су мерење структуре лобање турског друштва и да је турско друштво било супериорно друштво попут западних друштава. Хитлерова влада је такође давала изјаве да је турско друштво супериорно друштво).
Било је неизбежно да овај деспотски и фашистички приступ управљања трансформацијом социологије изазове природну реакцију унутар социологије, а Републиканска народна партија је изгубила прве вишестраначке изборе одржане 1950. године. Пројекат Републиканске народне партије, који није успео победити на већини избора од овог датума, трансформисати Републику Турску из модерне и секуларне перспективе, није успело, али је изазвало велику трауму у турској политици и посебно социологији. Стога су владини и локални избори одржани у Турској од 1950. године били под утицајем конфликтних тензија које је створила ова траума: између муслимана и секулараца.
Устав из 1961. године, написан након војног удара 1960. године, био је најлибералнији устав у турској социологији и политици, а успон исламистичког схватања политике покренуо је процес који је утицао на тренутни политички живот Турске. Исламистички политички покрет, који је постепено јачао и учествовао у владама успостављеним након 1960. године, добио је премијеру 1996. Међутим, неутрализација исламистичког покрета као резултат сузбијања секуларне политичке структуре власти уз помоћ војска је заправо изазвала успон исламистичког политичког покрета у Турској, који се није могао зауставити.
Главна тачка на коју се треба фокусирати у ономе што смо до сада покушали да објаснимо јесте да је секуларни турски идентитет, који је модерна Република Турска покушала да изгради из секуларне и деспотске перспективе након 1923. године, започео бескрајни сукоб са муслиманском турском социологијом у смислу трансформације државе и постајања доминантном класом у центру државе (Да бисмо објаснили ову ситуацију можемо навести пример покрета младих који су започели широм света 1968. године. Упркос студентским протестима који су започели као покрети против влада и државу у целом свету, омладински покрети у Турској су започели и наставили да преузимају државу. Међу класама које су покушавале да преузму државу, екстремна десница, социјалистички, било је кемалистичко-секуларних и исламистичких покрета.)
Конфликтне политичке тензије које покушавамо да објаснимо настављају се унутар Турске, а секуларна и исламистичка социологија имају за циљ да створе сопствене конзервативне политичке структуре и, из перспективе коју је истакао Пуланцас, да преузму државни апарат. Стога су постојале различите разлике између владиних и локалних избора одржаних у Турској. Нарочито након 2002. године, ангажман предсједника Ердогана у турској политици као премијера био је прекретница. Иако је странка председника Ердогана изјавила да нема исламистичку политичку линију од дана када је основана, чињеница да је председник Ердоган дошао из исламистичког политичког покрета током година хладног рата омогућила је да муслиманска социологија у Турској буде снажно интегрисана са Ердоганом. против световне класе. Када се посматра из ове перспективе, сукоб између муслиманских и секуларних класа у турској социологији након 1923. одразио се на изборе за власт.
Иако је председник Ердоган креирао позитивне политике у турској економији и спољној политици до 2011. године, због сукоба између различитих класа унутар турске социологије (верске заједнице, крајња десница, социјалисти, секуларисти. Ово је предмет другачије анализе чланка, па сам да овде укратко поменем) власт Разлика између избора и локалних избора претворила се у ‘борбу за егзистенцију међу класама’. Ова ситуација је резултат безусловне подршке муслиманске социологије председнику Ердогану у сукобу „бити доминантна класа“ у центру државе на изборима за владу. Упркос проблему високе инфлације, избегличкој кризи и економској кризи, председник Ердоган је успео да одржи своју моћ на сваким владиним изборима. И задржала је овај успех на локалним изборима до 2019. Дакле, које су се промене догодиле у погледу муслиманске социологије на Ердогана након 2019?
Муслиманска класа, која је безусловно подржавала Ердогана на владиним, председничким и локалним изборима, прво је исправно анализирала хаос у борби секуларне турске класе да постане доминантна класа у центру државе. И са схватањем да ће овај хаос постојати све док постоји Република Турска, исправно је идентификовао значај деспотизма и фашизма за стратегију да се постане доминантна класа у овом хаосу.
Муслиманско друштво интегрисано у конзервативни систем који је створила секуларна класа модерне Републике Турске (ова муслиманска класа је била пионир либертаријанског политичког покрета против деспотског система секуларне структуре од 1970-их) радије је бранила и ‘благосиљала’ систем уместо да га трансформише. Током овог процеса, док су Ердогана видели као незаменљивог у борби за егзистенцију на владиним и председничким изборима како би задржали своје место у систему, инструментализовали су локалне изборе 2019. да изразе своје незадовољство Ердоганом.
Иако је секуларна класа, која је основни елемент земље у борби да буде владајућа класа у центру државе, наставила да осваја градове као што су Измир и Ескишехир као центре секуларизма на локалним изборима скоро један век , муслиманска класа не подржава Ердогана у два најважнија града као што су Истанбул и Анкара. и открива разлику између председничких и локалних избора. Ова ситуација наставља да постоји јер се муслиманска класа интегрише у политички систем уместо да га трансформише.
Стога, док владини и председнички избори одржани у Турској настављају да постоје као ‘међукласна борба’ унутар турске социологије, локални избори, посебно после 2019. године, задржавају своју функционалност као средство за слање поруке својим бирачима против владајуће партије.
Када се посматра из ове перспективе, турска социологија преферира да штити и изражава своја демократска права из локалне перспективе. Иако у Турској не постоји законски календар избора у наредне 4 године, чини се неизбежним да ће се АК Партија трансформисати или претворити у нову странку. Можда ће доћи и до нових ванредних избора. Али ово неће променити сукоб између муслиманских и секуларних друштава у „борби да буде доминантна класа у центру државе“ унутар турске социологије.
Münzevî Kalem 